У смирај овог септембарског дана, у смирај лета, сабирам утиске и промишљам о свему… Стиже јесен… Мој дан рођења. Ех, то најлепше годишње доба које доноси мир, свесност и зрелост, снагу да се човек погледа изнутра и застане над резултатима свога рада. Резултат мог рада су многобројни млади и не баш више тако млади људи, успешни родитељи, академски грађани, занатлије… Срећни и насмејани, спремни да се ухвате у коштац са животом и изазовима које носи. Они живе широм наше лепе Србије али и широм света. Оно што ме радује је да нису одустали, онда када је било тешко дали су себе и преко властитих могућности. Томе сам их учио. Хтео сам да такви постану, да раде на себи и изграде се најспремнијима за живот. Јер, признаћемо, школске лекције се брзо забораве, али ове животне – никада. Целог века их понављамо. Сваку малу душу сам пригрлио и то је залог за будућност. Пут којим свако од нас треба ићи и једини исправан пут у просветарском послу. Учење али и љубав!

Траг доброте , љубави, пажње и бриге, свако дете гледати као на своје лично и не правити разлику између своје деце и ученика – то ретко ко може. Као што се лето ближи своме крају, и уступа место богатој јесени, тако и ја полако завршавам свој професионални задатак. Време је да се повучем у мирније воде, заслужено. Наравно, биће ми необично што нећу свакодневно долазити у окриље ове високоцењене установе, али тај осећај биће ублажен спознајом да сам се достојанствено односио према ученицима, установи, колективу, особљу, родитељима. Свима и свакоме помогао сам колико сам могао, никоме помоћ нисам ускратио. Волео сам и залагао се за правду. То није увек добродошло, не цене сви праведност једнако као ја. По цену осуђивања, истрајао сам. Праведно, достојанствено и културно завршавам свој радни век, чистог образа и мирне душе. Пуног срца!

Желим вам свима да проживите и доживите живот лепим каквим сам га ја живео сваког дана. Професионално и приватно.

Остајте ми здрави и на страни Доброте! Живели!